Детињство – златно доба

Блог за децу, родитеље и оне који су у души деца


Оставите коментар

Дечје игре некад

У време кад деца проводе  све више времена испред компјутера у заборав падају неке старе дечје игре. Предмет народна традиција нам даје могућност да неке од њих спасимо заборава, да децу на неко време отргнемо од компјутера и вратимо правој игри и физичкој активности.

Igra-Klisa

Клис се састоји од обловитог парчета дрвета дебљине средњег прста и дужине 1 педаљ и штапа исте дебљине око 60 цм дужине, који се називао «машка“. Место одакле се клис бије обележено је штапом набијеним у земљу. Игра се на тај начин, што се клис левом руком држи, а десном се штапом удара, треба вештина при ударцу, да исти не буде преко руке.

Циљ игре је у томе да се најдаље отера клис од белеге. Даљина се мери машком. Број играча је неограничен.

Попац је игра слична клису, са разликом што се приликом удара клис не држи руком, већ се преко неког предмета постави косо, играч машком удари клис преко његове горње половине тако да би исти скочио у вис и тад док је још у лету треба га вешто ударити да би отишао што даље од белеге. Уколико првом не успе ударац, он предаје другом. Исход игре је исти као и код клиса, а такође и број играча.

images19

Жмурку игра неограничен број. Одређивање оног ко ће први жмурити бира судија који доноси пресуду на следећи начин: два играча ставе по два прста на његово колено. Он стави шаку међу њихове прсте и покретима шаком према једном и другом говори: «Два се петла побише на попово буњиште један рече иш, други рече ти да жмуриш“. И тако на чије прсте падне шака, тај први жмури. Место жмурке је стално на једном месту, на глас «зора“ жмурач полази у тражење сакривених саиграча а у исто време мора пазити да неко од сакривених не пљуне на место жмурења, јер ако се то деси он мора поново жмурити.

Свињица се прави од округлог и тврдог дрвета величине песнице. За ову игру потребан је шири и равнији терен, број играча може бити од 3 –6. Према броју играча одреди се величина круга, на средини се направи рупа да би се могла ставити „свињица” то је „свињац“. Око «свињца“ на даљини 2 – 3 метра играчи се распоређују, сем једног који ће бити «свињар“, и штаповима праве сличне рупе као што је «свињац“. Свако од играча има јак и дебео штап да брани како свињар не би «свињицу“ у «свињац“ натерао, а у исто време и своје место чувао. За време те борбе, ако би «свињар“ успео да метне штап на неку празну рупу, онда тај постаје «свињар“. Ову игру играли су и старији људи чувајући лети овце на општинској утрини.

Јаниџајес (прескакање) У овој игри може учествовати већи број играча. Игра се одвија прескакањем један другога. На равном терену поставе се њих колико их има на раздаљини до 3 метра, сагнути са рукама на коленима и погнуте главе. Прескакање се врши на два начина: први прескаче другог, други трећег и тако редом, а може први да прескаче једног по једног све до краја. Приликом игре могу се изводити разне комбинације прескакања и разни положаји играча који се прескаче.

Лелешкиња и „војвошкиња“ је стара игра коју су обично играли ђаци за време одмора. После првог светског рата ретко се играла, дак је данас заборављена. За ову игру треба што већи број играча који се поделе на два једнака табора и на одстојању од 20 метара, окренути једни према другима, похватани чврсто за руке, образују живи зид. Обе стране прогласе по једног за «цара“. Игра почиње тиме што једна страна виче: «Лелешкиња!“ а друга: «Војвошкиња!“, потом прва пита: «Кога хоћете?“, а друга каже: «Цара“. Овај јуриша свом снагом и ако не успе да пробије живи зид враћа се поражен. Онда друга страна тражи неког (не мора цара) и тако се понавља све док се хоће. Победник је она страна која има више пробоја.

За игру «титрање“ треба 5 округло обрађених каменчића величине ситнијег ораха. На равном тлу поставе се 4 комада у облику малог квадрата, пети се баца у вис а дотле играч узима један из квадрата и са њим тад дочекује бачени, кога ухваћеног ставља у квадрат, затим опет баца а из квадрата узима 2 и са њима дочекује бачени. При последњем (четвртом) бацању циљ је да покупи сва четири из квадрата и прихвати бачени. Направи ли грешку да једном не ухвати бачени камен, или испусти један из руке, испада из игре.

Други део игре је терање каменчића кроз капију која се начини палцем и средњим прстом леве руке, упртим о тло. Кроз капију се, за време бацања камена у вис, по један камен протера. Ако се бачени камен не ухвати, играч испада из игре.

„Игра орасима“ није компликована. Направи се купа – гомилица од 4 ораха која је удаљена од места гађања 10–15 метара. Сваки играч има већ припремљени «гађач“, најкрупнији орах, а само гађање је по договору. Може се гађати 1–3 пута. Сваки играч мора имати већи број ораха, јер никад се не зна да ли ће се добити или изгубити. Ко је вешт у гађању узме понекад и по неколико килограма.

Игру „медвед и пчеле“ обично су некад играла предшколска деца. Изводи се на следећи начин: деца «пчеле“ похватају се и начине густо збијени обруч, у средини је «матица“. Споља долази медвед тупајући око круга. Матица пита: «Ко то тупа око моје куће?“, Медвед одговара: «Ја, кумо, ја“. Матица каже: «Немој да ми украдеш неку пчелу!“ Медвед одговара: «Нећу једну него све“. Тог момента пчеле уз јако зујање нападају медведа, штипајући га и чупајући, и он мора да бежи. Ова игра се понавља више пута уз замену матице и медведа.

Игру „кукумиш“ играли су ђаци основци који се похватају у коло, а једном вежу мараму преко очију и пусте га да хвата и погађа име ухваћеног. Ако не погоди име иде опет у центар круга и почиње хватање испочетка. Кад погоди, онда га тај замењује.

„Кошара“ је стара и већ заборављена игра, изводи се са лоптом крпењачом, направљеном од крпа или сточне длаке. У игри је учествовало по 5–6 играча. Та игра је сасвим заборављена тако да је се данас и најстарији људи не сећају.

Извор: deteplus.rs